Način na koji smo postavili pitanje legitimiteta, međutim, nije jedini način da se pokrene ta tema. Štaviše, upravo navedeno rezonovanje, rezonvanje kojim smo pokazali nelegitimitet navodnih predstavnika studenata u parlamentu, počiva na istim pretpostavkama kao i argumenti protiv protestanata koje smo naveli na samom početku teksta. Te pretpostavke (kao ideje ideologije) marikrane su očiglednošću. O kojim pretpostavkama je reč?
Ima ih dve, i za potrebe ovog kratkog razmatranja označićemo ih na sledeći način: 1) pretpostavka reprezentacije, 2) policijska pretpostavka.
Pretpostavka reprezentacije počiva na ideji da neka individua, budući osoba ili ličnost, može da i treba da, izražavajući svoju volju putem izbora ili glasanja, imenuje nekoga ko će da je predstavlja ili da je zastupa, tj. nekoga ko će da je reprezentuje pred nekim ili pred nečim. Sama individua, koja prenosi na nekog svoju volju ovim putem, mora da ima neko svojstvo ili mora da ispuni neki uslov da bi na to polagala pravo. U našem slučaju, individua mora da bude student da bi mogla da izabere nekoga da je predstavlja u studentskom parlamentu.
Razmatranje ideje svojstva koje individua mora imati ili uslova koje ona mora ispuniti navodi nas da se pitamo o tome ko ili šta definiše ili određuje potrebne uslove ili neophodna svojstva. To pitanje vodi nas razmatranju druge pretpostavke koju smo naveli gore – policijske pretpostavke. Naziv ove pretpostavke dugujemo francuskom filozofu Žaku Ransijeru: “Na politiku se generalno gleda kao na skup procedura putem kojih se postižu okupljanje i saglasnost kolektiva, ogranizacija moći, distribucija uloga i mesta, i sistem legitimizacije te dristribucije. Predlažem da se ovom sistemu distribucije i legitimizacije da drugačije ime. Predlažem da ga nazovemo policijom”. Uloga policije je da definiše društvene uloge i mesta koje pojedinci treba da igraju ili da zauzmu. Uslov koji individua mora da ispuni, odnosno svojstvo koje ona mora da ima, upravo jeste ta uloga ili to mesto. Samo ako osoba igra određenu ulogu, u našem slučaju ulogu studenta, ona ima pravo da bira svoje predstavnike, odnosno da na njih delegira svoju volju.
Kakve sve to veze ima sa odlukom studenata da se organizuju u vidu plenuma? Isprva bismo mogli pomisliti da se jedina razlika između delovanja putem plenuma i delovanjem putem parlamenta sastoji u tome što studenti koji uzimaju učešće na plenumu reprezentuju isključivo sebe (u stvari, ako reprezentaciju shvatimo kao neki prenos, onda se ovde uopšte ne bi radilo o reprezentaciji, već o prezentaciji – studenti se prezentuju lično na plenumu, bez posrednika koji bi ih reprezentovali), dok su u slučaju studentskog parlamenta jedni studenti reprezntovani od strane drugih studenata. Međutim, mišljenja sam da je razlika mnogo dublja, i da upravo na njoj počiva potencijalna radikalnost studentskog protesta.
Ideja da plenum kao forma organizacije treba da počiva na principu anonimnosti nije, u prvom redu, na snazi da bi se studenti zaštitili od mogućih hajki i kazni koje bi mogle da uslede. Naime, mi vrlo dobro znamo da uprava fakulteta i parlamentarci prave spiskove neposlušnih studenata (i ne samo spiskove! oni snimaju direktno video kamerama) , a posebno onih koji uzimaju aktivnije učešće. (U tom smislu, prigovor od strane fakultetske uprave da se studenti kriju iza anonimnosti više je nego ciničan). Ne, ideja anonimnosti u prvom redu znači odbijanje logike reprezentacije. Studenti neće da se predstave lično i neće da budu reprezentovani putem svojih kolega zato što podozrevaju da u samoj logici reprezentacije postoji ne samo nešto što izlaže same pojedince i protest riziku, već i nešto duboko lažno, nešto što obesmišljava njihov protest. Šta je to?
U logici reprezentacije krije se logika dominacije. Logika reprezentacije implilcira prenos aktivnosti sa onoga koji je predstavljen na onoga koji ga predstavlja. Time se onaj koji je predstavljen dezinvestira od moći delovanja kojom raspolaže, i ta moć, otuđena od njega, pervertira se u vlast koja se vrši nad njime. Parlamentarci predstavljaju prvu i direktnu instancu ove perverzije. Oni predstavljaju najočigledniji slučaj alijenacije životne, delotvorne moći samih studenata, i njene perverzije u vlast nad studentima . Studentski parlament predstavlja “vampira koji oživljava samo isisavajući živu delatnost” studenata. Osim toga, logika reprezentacije nije samo logika dominacije – ona je ujedno i logika falsfikacije stvarnih interesa studenata (svi vrlo dobro znamo kako studentski parlament artikuliše studentske zahteve). Ta falsifikacija konkretizuje se u materijalnom izrabljivanju studenata u korist vlasti fakulteta (uprave fakulteta i parlamentaraca). Upravo ta dva momenta logike reprezentacije – moment dominacije i moment eksploatacije – studenti su imali prilike da osete na svojoj koži. Upravo zato, spontano sledeći Sartrovo geslo koje kaže da “su izbori zamka za budale”, studenti prihvataju logiku anonimnosti odbijajući logiku reprezentacije.
Međutim, iza odbijanja logike reprezentacije krije se još jedna moguća radikalna negacija, još jedno potencijalno radikalno odbijanje. Reč je o negaciji samog policijskog poretka uspostavljenog od strane vlasti na fakultet. Pravo pitanje koje bi, po mom mišljenju, studenti morali da postave trebalo bi da glasi: a zašto bi samo studenti mogli da učestvuju na plenumu i da odlučuju o studentskim pitanjima? Zašto bilo ko ne bi mogao da odlučuje o stvarima koje se tiču bilo koga, tj. svakoga? Zašto bilo ko, pa bio on ili ne student, ne bi mogao da dođe i da uzme učešća u diskusiji i u glasanju?
Negacija policijskog poretka, poretka koji distribuira mesta i uloge i legitimiše tu distribuciju, kao i postavljanje navedenih pitanja, predstavljali bi akt afirmacije radikalne jednakosti. U suspenziji uloga i mesta koje propisuje policija – u našem slučaju, vlast na fakultetu koja definiše šta je to student i koje uslove neko mora da ispuni da bi bio student -, mesta i uloga na kojima počiva društvena hijerarhija, iskrsnula bi radikalna jednakost “svakoga sa bilo kime” (Ransijer). Time bi se, i u tome se sastoji smisao i ulog Ransijerovog razlikovanja politike i policije, sprovodila jedna autentična politika – aktivnost čiji se smisao oduvek sastojao u borbi protiv dominacije i eksploatacije.
Darko Drašković
Šta se krije iza ideje da su studenti izmanipulisani i da su studentski protesti populistički?
Srbijanka Turajlić je izjavila dve stvari povodom protesta. Prvo, studenti su izmanipulisani. Drugo, protest je populističkog kakraktera. Dve, zaista, jednostavno izjave. Toliko bazične da možemo biti sigurni da S. Turajlić, lično, nije autorka ovih izjava. Naravno, nije reč o tome da neka “siva eminencija” smišlja ove izjave, kako bi ih naknano mantrali lakeji postojećeg stanja stvari, a protiv studenata koji protestuju. Naime, autor ovih izjava je nešto, samo po sebi, bezlično – vladajuća ideologija. Pozabavimo se, stoga, onime što ona ima da nam kaže.
Prvo, pristupimo ideji da su studenti (iz)manipulisana grupa. Razmotrimo pretpostavke koje se kriju iza ove predstave. Očigledno je da je onaj koji je manipulisan žrtva koja nema svest o tome da je žrtva. Prema tome, studenti su žrtve koje toga nisu ni svesvne. Drugim rečima, studenti su samo nesvesna oruđa u rukama nekih drugih ili nekog drugog. Koga? To S. Turajlić ne kaže. Međutim, ono što ona implicira jeste da su studenti idioti koji ne znaju šta rade. Za početak, nije loše. Profesorka fakulteta, koja je svoju (sumnjivu) političku karijeru praktično izgradila na mobilizaciji studenata tvrdi da su studenti idioti. Nije loše, za početak. Ali to naravno nije sve! Pozabavimo se idejom da su protesti populistički i poslušajmo šta ta ideja stvarno ima da nam kaže.
Dakle, S. Turajlić kaže da su protesti populističkog karaktera. Odmah na početku, zanimljivo je primetiti da dotična nije delila to mišljenje kada se radilo o studentskim protestima devedesetih. Svakome ko imalo poznaje socijalno pitanje studentske populacije devedesetih jasno je da studenti nisu imali preterano razloga (naročito imajući globalnu društvenu situaciju u vidu) da se žale na svoje socijalno stanje. Prema tome, studenti su protestvovali protiv nečega drugog ili protiv nekoga drugog. Primetimo tri stvari. Prvo, studenti su u to vreme bili na istoj poličkoj strani kao S. Turajlić (oni sada to, po prirodi svojeg protesta, nisu). Upravo zato, ona misli da studentski protesti devedesetih nisu bili populistički protesti. Stvar je tako prosta – dublje analize, u pogledu toga, nisu zaista potrebne. Drugo, studenti su devedesetih protestvovali protiv nečega što nije samo po sebi bilo i nije direktno studentsko pitanje. Treće, bez obzira na to šta mislimo o S. Miloševiću i njegovom režimu, jasno je da studenti nisu bili autonomni u svojim odlukama i svojim izborima – prema tome, složio bih se sa S. Turajlić: i manipulacija studenata, kao i bilo koje društvene grupe, je moguća (zašto bi uostalom studenti bili sakrosanktna društvena grupa koja nije podložna manipulaciji?).
Danas, kada studenti postavljaju autentično studentsko pitanje – dakle, ne pitanje politike ovog ili onog političara, ili ove ili one stranke -, i kada studenti jesu autentično autonomni u svojoj organizaciji i u donešenju svojih odluka, S. Turajlić nalazi da su studenti izmanipulisani. U najmanju ruku, čudno. Takve proteste, proteste u kojima studenti pokreću sami (bez podsticaja politčkih partija) autentično studentsko pitanje (a ne politički pitanje koje se tiče političara ili njihovih režima) S. Turajlić označava kao populističke. Zašto? U pitanju su dva fundamentalna razloga, odnosno dve fundamentalne pretpostake koje ću, u onome što sledi, pokušati da rasvetlim.
Prvo, S. Turajlić misli, poput njenog koaliciniog kolege Ž. Obradovića – koji je, podsetimo, bio jedan od onih ljudi protiv kojih su studentni devedesetih protestvovali – da je rangiranje neophodno. Zašto je rangiranje studenata neophodno? Odgovor je prost i očigledan: zato da bi pametni i vredni studentni imali prednost u odnosu na glupe i lenje studente – zato da se glupi i lenji ne bi “švercovali” na račun pametnih i vrenih, kao i na račun čitavog društva. Nije li to tako pravedno i tako očigledno? Nisu li protiv toga samo lenji i glupi studentni? Dobro, recimo da je tako. Ali zašto su lenji i glupi studenti lenji i glupi? Veorvatno zato što je priroda tako htela. Zaustavimo se malo na ovom argumentnu. Prvo, danas znamo da inteligencija i vrednoća nisu nikakve biološke karakteristike, već isključivo karakteristike koje se razvijaju na osnovu socijalno-kulturnih predispozicija. Ali složimo se za trenutak da to zaista jesu prirodne karakteristike. Zašto bi, u tom slučaju, socijalno norma morala da se određuje na osnovu onoga što bi bila prirodne karakteristika? Upravo tu se otkriva skriveni antidemokratski karakter S. Turajlić i njenih istomišljenika (Ž. Obradovića, protiv koga su neizmanipulisani studentni devedesetih protestvovali – stari gospodari u novim odelima? ostavimo to pitanje za neki drugi tekst). Naime, priroda je postavila razlike između ljudi, i te razlike treba socijalno sankcionisati – to je aksiom S. Turajlić. Ljudi nisu jednaki po prirodi, i dobro je što je to tako. Toliko je dobro da tu prirodnu nejednakost treba pretočiti u socjalne norme – u ovom slučaju, u normu rangiranja studenata. Svakome treba da ide prema njegovim zaslugama, a glupi i lenji studenti nisu zaslužili baš ništa… Uostalom, pa ne može baš svako da studira! Na šta bi to ličilo?! Ne živimo mi više u populističkom socijalizmu koji je hteo svakome da da to pravo… Uostalom, da njihovi roditelji nisu bili glupi i lenji, snašli bi se već nekako. I njihova deca bi, u tom slučaju, imala neophodna sredstva da studiraju. A znamo da iver ne pada daleko od klade…
Međutim, srž argumenta protiv populizma ne svodi se na ideju da prirodne razlike treba kanonizovati kao socijalne, tj. da ono što je prirodno treba da bude mrerlio socijalne politke. Uzgred budi rečeno, distributeri homofobije na veliko i malo u Srbiji pozivaju se upravo na taj argument kada smatraju da homoseksualcima treba uskratiti slobode. Ali ostavimo to po strani – Parada ponosa je prošla tako kako je prošla, sramno i neslavno. Vratimo se našoj temi. Populistički je, verovatno misli S. Turajlić, obećavati studentima ono što je nemoguće. Država nema para. Tačka. Prema tome, ne može svako da studira. Dobro. Ali zašto država nema para? Nema para zato što je budžet konačan resurs (nije li ekonomija veština baratanja oskudnim resursima?) i zato što su budžetska sredstva već uveliko distribuirana. Prema zaslugama – pametnima i vrednima gotovo sve, glupima i lenjima samo mrvice – toliko koliko je neophodno da glupi i lenji prežive, jer pametni i vredni moraju da imaju nekoga ko će da se bavi “prljavim” poslovima kako bi oni mogli u potpunosti da uživaju zasluge svoje inteligencije i vrednoće. Zaustavimo se, međutim, malo na ovoj ideji. Ona čini fundament mišljenja S. Turajlić, i verujemo da bi se i ona složila, stoga, da ne treba tek tako pretrčati preko nje. Naime, budžet je, znamo, nešto što se definiše skupštinski (skuština bi trebalo da predstavlja mišljenje većine, podsetimo, a većina je glupa i lenja…), nešto što nije “palo sa neba” ili “niklo iz zemlje”, već nešto se određuje. Nasuprot tome, S. Turajlić bi htela da nam ukupnu količinu novca i način distribucije tog novca predstavi kao neku prirodnu činjenicu, činjenicu koja uopšte ne zavisi od toga ko određuje budžet i kako određuje budžet. Shvatite, nema para, rekla bi nam ona. Jednostavno, nema! I svako ko studentima obećava “kule i gradove” neodgovorno širi očevidne neistine!
Ali da li je to zaista tako? Da li količina novca u budžetu i način njegovog raspoređivanja uopšte ne zavise od političkih aktera u igri? Recimo prvo da sada svi već dobro znamo, čak i oni koji zatvaraju oči pred tom činjenicom, da krize u kapitalizmu nastaju zbog hiperprodukcije. Dakle, ne zbog toga što nečega nema ili što nešto nedostaje, već naprotiv, zbog toga što nečega ima previše. Društvo, rekao bi jedan mislilac, u krizama kapitalizma “gladuje u izobilju”. Dakle, glad nije prirodna činjenica. Glad je društvenog porekla. Ali ostavimo po strani tog mislioca i njegovu misao koja nam se danas nameće sa više aktuelnosti nego za vreme njegovog života. Jasno je da količina para u budžetu, kao i da distribucija tih para zavisi od političkih aktera i odnosa snaga u polju politike. Dakle, to nije nikakva “prirodna” činjenica. Drugačije, pitanje da li u budžetu ima para, i na šta će da idu te pare jeste političko pitanje, a ne “prirodno” pitanje. Time što S. Turajlić pokušava da predstavi jedno eminentno političko pitanje kao pitanje prirodne činjenice koja je data, i koja ni od koga ne zavisi, ona obavlja standardan lakejsko-ideološki posao, i to za gazde koje ne vole preterano – to tako dobro znamo – da pune državnu kasu (pa i njihovi lakeji, ruku na srce, se stide kad treba to da traže od njih – niko normalan ne želi, valjda, da otera voljenu osobu od sebe preteranim zahtevima!). Naposletku, funkcija svake dominantne ideologije sastoji se u tome da nam neku društvenu činjenicu prezentuje kao prirodnu, i jasno je da je “naša” profesorka samo jedan funktiv te ideologije. Upravo zato smo rekli na početku teksta da ona nije autor onoga što izjavljuje.
Vidimo, prema tome, da S. Turajlić vrši dvostruki ideološki gest. Prvo, ona pokušava da jednu (sumnjivu) prirodnu činjenicu (tobožnje prirodne nejednakosti) postavi kao društvenu normu. Drugo, ona pokušava da jednu evidentno društvenu činjenicu predstavi kao prirodnu. To je celo “rodno mesto i tajna” uloge S. Turajlić i svakoga ko misli da su tekući studenti izmanipulisani ili da su protesti populistički. Naravno, pored ideološkog delovanje postoje i konkretnije, opipljivije materijalne koristi, ali to je tema nekog drugog teksta…
